Tri romana Marija Vargasa Ljose – Jarčeva fešta, Peti ugao i Burna vremena – formalno nisu trilogija, ali uzeti zajedno govore mnogo više nego ako ih čitamo svaki za sebe i bez uspostavljanja ikakvih međusobnih veza. Oni čak nisu povezani ni mestom, ni kontinuitetom radnje, tek neki likovi iz jednog romana pređu u drugi, niti se radnja događa u istoj zemlji, pa čak ni u neposrednom vremenskom sledu. Romani nisu napisani ni objavljeni hronološkim redom kakav bi se očekivao u jednoj, makar koliko uslovnoj, trilogiji. Jarčeva fešta, prvi put objavljena 2000, opisuje Truhiljovu vladavinu u Dominikanskoj Republici sve do njegovog kraja u političkom atentatu maja 1961. godine. Peti ugao, objavljen 2016, pripoveda o neobičnoj vladavini Fuhimorija u Peruu tokom devedesetih. Napokon, Burna vremena, objavljena 2019, bave se pučem u Gvatemali polovinom pedesetih i slomom tamošnje demokratije koji će za dugi niz decenija odrediti sudbinu tog dela sveta.
Svaka od ovih zemalja i svaka od ovih vladavina priča je za sebe. Truhiljo vlada strahom: teror kome pribegava nijedan strah ne čini nemogućim. Fuhimori vlada kontrolom i zloupotrebom medija i ekonomije, uništavajući javni i politički život u jednom od najizrazitijih primera spin diktature. Njegova politička policija najčešće ne ubija ljude i ne vodi ih u logore, ali uništava njihove živote i biografije, a društvo u mračnoj močvari intriga i konfuzije ostavlja bez slobode. U Gvatemali moćna multinacionalna korporacija ruši demokratiju da bi zakone i društvo prilagodila sebi.
Vargas Ljosa ne pripoveda, naravno, o Srbiji, ali čitalac iz Srbije, hteo-ne hteo, ne može da previdi sličnosti između stvarnosti njegova tri romana i političke i socijalne stvarnosti Srbije u drugoj i trećoj deceniji XXI veka. Sva tri lica diktature materijalizovala su se ne samo u čitalačkom već i u ličnom iskustvu.
Romani Vargasa Ljose nesumnjivo potvrđuju te razlike u mehanizmima moći i vlasti. U susret istom cilju, nespornoj i neograničenoj vlasti, ide se različitim sredstvima. Ali ovi romani pokazuju i da je to u osnovi isti svet, svet Južne Amerike o čijim je dramama i dilemama ovaj pisac toliko svedočio, a u jednom trenutku se i sam upustio u vrtlog političke borbe neuspešno se kandidujući za predsednika Perua protiv Alberta Fuhimorija. Piščev neuspeh u političkoj borbi pokazao se kao neuspeh čitavog društva. Društvo je, u komplikovanim okolnostima, izabralo budućeg diktatora koji neće vladati elementima prosvećenosti, već tajnom policijom koja će razarati javni život i kontrolisati medije, ekonomiju i privatne živote ljudi. Ne možemo znati kakav bi Vargas Ljosa bio vladar da je izabran, ali na osnovu njegovog javnog delovanja, njegovih eseja, kao i romaneskne slike sveta koju je ponudio u svojim društvenim romanima možemo ga nesumnjivo prepoznati kao privrženika demokratske političke kulture. Ne treba na osnovu ovog primera žuriti sa zaključkom da angažman nema smisla, ni da to nije naš svet. Svaki svet pod određenim okolnostima može postati naš svet. Istorija književnosti puna je knjiga koje govore upravo o tome, a ni pojedinačna ljudska iskustva nisu imuna na to saznanje.
Još nešto, možda i presudnije od geokulturnog okvira povezuje tri društvena romana Marija Vargasa Ljose sa elementima političkog trilera. To je upečatljiva slika sveta moći, obesnih vlasti i bahatih i svemoćnih vladara, spremnih da vladaju bez uzmaka i milosti do svoga kraja ili do kraja svojih podanika. Ta moć ne može bez krvi i nasilja, bez demonstracije vlastite sile, bez zaokruženosti i svog delotvornog uticaja, bez ponižavanja i potčinjavanja društva. Sagledani na ovakav način, romani Jarčeva fešta, Peti ugao i Burna vremena (srpska izdanja: Laguna, u prevodu Ljiljane Popović Anđić, Gordane Mihajlović i Branka Anđića) predstavljaju tri upečatljiva lica diktature, jer su mehanizmi potčinjavanja društava različiti. Bez ta tri lica diktature ne možemo razumeti prirodu moći i prirodu upravljanja društvima u proteklih pola veka.
Otuda su ovo društveni romani, a iza njihovog pripovedanja ukazuje se otkriće nove mogućnosti ovog pomalo potisnutog žanra u modernim vremenima: pripovedanje kao razotkrivanje mehanizama moći, kao svedočanstvo o konkretnim i aktuelnim društvenim i političkim procesima, kao društvena hronika i istorijska rekonstrukcija. Ovoj mogućnosti doprinosi piščev postupak ukrštanja različitih žanrovskih postupaka. Osim što su društveni romani, svaki od ova tri romana ima barem još po jedan žanrovski tok. Tako su Burna vremena špijunski roman, Jarčeva fešta je porodični roman i psiho triler, dok je Peti ugao istovremeno i neobičan ljubavni roman. U Jarčevoj fešti se stapaju dva pripovedna toka: zaseda za Truhilja iz 1961. i povratak ćerke kod oca, nekadašnjeg Truhiljovog doglavnika, pa potom protivnika, decenijama kasnije (1996). Iz perspektive ova dva događaja pripoveda se rekonstrukcija jedne diktature i njenih posledica u životu društva i u privatnim životima ljudi koji ostaju trajno oštećeni.
Diktatura straha, spin diktatura i korporativna diktatura, uza sve razlike koje se među njima mogu uočiti i koje precizno i istančano opisuje pisac Burnih vremena, zaokružuju se u slici straha bez nade
Dugo trajanje diktature potvrđuje se u iskustvu piščevih junaka: i kada mine kao faktička društvena i politička činjenica, diktatura ostaje kao trauma u iskustvu i svesti generacija. Ima u ovim romanima i ljubavnih zapleta i razobručene seksualnosti, bilo da je ta seksualnost dobrovoljni izbor po srodnosti ili je, kao u Jarčevoj fešti, jedan od rituala nasilnosti i neupitne dominacije dominikanskog diktatora koji vlada svim aspektima društva, pa i seksualnošću. Književnost Vargasa Ljose naprosto ne može bez čulnosti života, ali je središte ovih romana premešteno u društvenu stvarnost i u grotlo politike koja se svojim simboličkim, neretko i stvarnim sadržajima presipa preko granica opisanih zemalja, pa i južnoameričkog kontinenta.
U tri romana Marija Vargasa Ljose ukazuju se tri lica diktature. Jedno je diktatura straha predstavljena u tokovima Jarčeve fešte. Dugogodišnja Truhiljova strahovlada u kojoj niko nije siguran oblikovala je upravljački model strah protiv društva. Pripovedač ovog romana kaže na jednom mestu da su svi Dominikanci bili osuđeni na dvostruki život: „javnu laž i privatnu istinu koja ne sme da se izrazi“. Drugo je spin diktatura o kojoj se pripoveda u romanu Pet uglova. Upravljački model u ovom slučaju je totalna propaganda protiv društva. Koristeći se tabloidima i tračevima, pretvarajući privatno u javno, a razarajući sve sadržaje istinski javnog, Fuhimori i njegov šef tajne službe Montesinos vladaju skandalima i intrigama, izmišljenim i stvarnim ljudskim slabostima. Treće je korporativna diktatura ili nesputana vlast korporacije Junajted Frut. O njoj se govori u Burnim vremenima: društvom vlada moćna multinacionalna korporacija koja je, koristeći sposobnosti oca propagande Edvarda Bernejsa, obaveštajnu i vojnu logistiku SAD, kao i silu kapitala koja sve to pokreće, srušila demokratsku vladu kako bi onemogućila vladavinu zakona. Rušeći demokratiju, ne prezajući ni od kampanje lažnih vesti da su demokratske vlasti Gvatemale u sprezi sa SSSR, što je pogodno pogonsko gorivo u hladnoratovskoj napetosti, ni od žrtava, ni od građanskog rata i vojne intervencije, korporacija je postigla šta je htela: „štetne ugovore koje nijedna moderna demokratija ne bi prihvatila“. Upravljački model prikazan u ovom romanu je novac protiv društva. U tri romana predstavljene su tri različite moći usmerene protiv interesa društva. Ponekad se, zajedno s dominantnom, na društvenom horizontu pojavljuju i ostale dve moći, ali obično tako da ne bude narušen osnovni obrazac.
Tamo gde je Truhiljo nemilice ubijao, Fuhimori je klevetao i sramotio. Dok je Truhiljo donosio strah i smrt, Fuhimori je donosio sramotu. Ako je Truhiljo u Dominikanskoj Republici neretko bacao protivnike u čeljusti ajkula, oduzimajući im tako i život i pogreb, a bez izuzetka u čeljusti mračnih zatvora u kojima nijedan oblik terora nije bio isključen, Fuhimori je u Peruu svoje osramoćene protivnike bacao u čeljusti tabloidizovane javnosti. Jednom osramoćeni, Fuhimorijevi protivnici su najpre ostajali bez časti i dobrog imena, a onda ponekad i bez imetka i života. I jedni i drugi trebalo je da drhte u strahu, osuđeni na život u nepredvidljivim zemljama i u nesigurnim vremenima. Nije bilo pravog zakona, sami diktatori su postajali jedini delatni zakon.
Pod Truhiljom se raspadaju lični integritet, porodice, svakodnevica zemlje. Fuhimori razara biografije ljudi da bi jednima vladao tako što su osramoćeni, a drugima tako što se plaše sramote. Korporacija se ne usteže da pokrene najpre kampanju neistina, potom prevrat kako bi ostvarila svoje interese.
Truhiljo je opseo Dominikansku Republiku opipljivim prisustvom straha i odsustvom nade. Nije se samo poistovetio sa zemljom kojom je okrutno vladao, šireći kult svoje ličnosti i na tako bizaran način da je svoje prezime pozajmio glavnom gradu države, već i s pitanjima života i smrti, sa samom svakodnevicom. Truhiljo je ušao u svaki, i javni i privatni, segment života svakog Dominikanca. S Truhiljom se živelo i umiralo, od njega se strahovalo i patilo. Bez njega nije bilo posla ni egzistencije, života ni smrti. U strahu je držao celu naciju, a najviše je ponižavao najbliže saradnike, zadirući čak i u njihove porodice. U društvu poniženja i straha javljaju se retki primeri požrtvovanja i hrabrosti, to su, recimo, oni koji čuvaju ubice Truhilja: „Truhiljo (je) uspeo da napravi đavolji sistem, gde su svi Dominikanci pre ili kasnije postajali saučesnici, sistem iz kojeg su mogli da se izbave samo oni u egzilu (ne uvek) i mrtvi. U zemlji su, na ovaj ili onaj način, svi bili ili će biti deo režima.“
Dugo trajanje diktature potvrđuje se u iskustvu piščevih junaka: i kada mine kao faktička društvena i politička činjenica, diktatura ostaje kao trauma u iskustvu i svesti generacija
Političku stvarnost svakog od predstavljenih društava Vargas Ljosa prikazuje kako kroz velike političke događaje, tako i sugestivnim detaljima koji boje svakodnevicu običnih ljudi i ljudi iz vrhova režima. Nazivan Generalisimusom i Dobrotvorom, Šefom i Ocem Nove Domovine, upoređivan s Bogom, Truhiljo se u romanesknoj dramaturgiji Jarčeve feštea strovaljuje u ljudsku običnost jer pati od paranoje i inkontinencije. Takav pripovedački pristup omogućava piscu da postepeno, kroz mozaičku strukturu, oblikuje psihologiju diktature: kako je Truhiljo ovladao svima, kako su svi prihvatili Truhilja sve do njegovog fatalnog kraja kada odjednom, skidajući sa sebe skramu straha, većinom postaju svesni zločinačke prirode jedne vladavine? U Dominikanskoj Republici svi žive u strahu. Podanici i saradnici žive u strahu od Truhilja. Njegova nepredvidljivost, hirovitost i igra ljudima mogu svakome doći glave, časti i imovine, položaja i milosti. Truhiljo pak živi u strahu od zavere.
Mada imaju različite pojavne oblike i različite mehanizme upravljačkih obrazaca, tri lica diktature o kojima pripoveda Mario Vargas Ljosa dovode do istog ishoda. Zajedničko jezgro sva tri romana sadržano je u dijalektičkom odnosu straha i nade. Diktatura straha, spin diktatura i korporativna diktatura, uza sve razlike koje se među njima mogu uočiti i koje precizno i istančano opisuje pisac Burnih vremena, zaokružuju se u slici straha bez nade. Društva bez nade žive u svojim strahovima. Objava nade otvara mogućnost da se prevaziđu strahovi sa svojim socijalnim izvorima.
Društveni romani Marija Vargasa Ljose potvrđuju još jednom da knjiga ne zavisi samo od toga šta je u njoj napisano već i od okolnosti u kojima je čitamo (sutuaciona dimenzija recepcije) i od zemlje i društva u kojima je čitamo (istorijska i socijalna dimenzija recepcije). Čitalac iz zemalja o kojima se govori u ovim romanima doživeće ih kao romaneskno svedočanstvo o minuloj istoriji čiji odjeci nisu samo u muklim uspomenama nego i u živoj stvarnosti. Čitalac iz neke zemlje čija savremenost ili novija istorija nemaju iskustvo autoritarnog poretka može da ih čita čak i kao negativne utopije, a u najmanju ruku kao potresne priče o oblicima jedne posuvraćene i svakako udaljene stvarnosti. Vargas Ljosa ne pripoveda, naravno, o Srbiji, ali čitalac iz Srbije, hteo-ne hteo, ne može da previdi sličnosti između stvarnosti njegova tri romana i političke i socijalne stvarnosti Srbije u drugoj i trećoj deceniji XXI veka. Sva tri lica diktature materijalizovala su se ne samo u čitalačkom već i u ličnom iskustvu.
Svi autoritarni poreci liče jedni na druge. Svaka demokratija je priča za sebe. S jednom zajedničkom karakteristikom: stvarnost nije monolog, ni jedan ton, već mnoštvo glasova u sporu ili u saglasju, kako kad i kako kojim povodom.
